Roman Forward Slobodan Vladušić
Preuzmite trailer najnovije knjige Slobodana Vladušića!
Download trailer
Forward je prvi roman u srpskoj književnosti u kome se kao pripovedač pojavljuje kamera obdarena veštačkom inteligencijom.
Preuzmite trailer najnovije knjige Slobodana Vladušića!
Download trailer
Pavića, prema svedočanstvima, nije ispratilo više od 150 ljudi. Pa ipak, taj broj je mera trenutnog razumevanja ovog srpskog pisca. A Pavić je bio srpski pisac ne zato što je po nacionalnosti bio Srbin, ili zato što je napisao Srpske priče, već zato što putanja njegovog opusa predstavlja, u simboličkom smislu, putanju srpske književnosti.
U svom eseju “Homo poeticus uprkos svemu” iz 1980. godine, Danilo Kiš će napisati nekoliko gorkih istina o odnosu između evropske književnosti i tadašnjih jugoslovenskih književnosti. Pretvarajući se da jugoslovenske književnosti posmatra iz ugla Evrope, Kiš će napisati “Što se tiče literature, mi, Evropejci, imamo toga podosta, i ne od najgore vrste; a oni kakosezvaše, srbo-krkr, neka oni izvole pisati o takozvanim delikatnim temama, neka se izvole izrugivati sa svojim političarima, i sa svojim sistemom, nek opišu neki politički skandal stavljen u jedan lep egzotični okvir…i eto vam dobre literature.”[1] Ponovo preokrećući poziciju “pripovedača” Kiš dalje zaključuje: “Nama, dakle, Jugoslovenima, nama homo politicus, ostalima sve ostalo, sve ostale dimenzije tog čudesnog kristala sa stotinu površina, tog kristala što se zove homo poeticus, te poetične životinje koja pati jednako od ljubavi koliko i sa svoje smrtnosti, od metafizike koliko i od politike.”[2]
Svojevremeno sam se nalazio u punom autobusu koji je vozio naše šoping eksperte iz Segedina za Novi Sad. Jedan je gospodin počeo da priča kako je u autobusu zagušljivo, jer Srbi ne podnose čist vazduh. Mi ostali na to ćutimo. Onda je gospodin nastavio: on je iz Novog Sada iz stare novosadske porodice (i dalje no comment), žena mu je Mađarica, deca su mu u Segedinu (no comment), uče mađarski, promenio im je prezimena u mamina da ne bi imali problema (no comment), jer su Srbi takvi, takvi i takvi, uglavnom, nikakvi (ćutali smo, do kraja). Prestonički slučaj: nešto pre skorašnjeg mitinga posvećenog Kosovu, jedna gospođa ostavlja sledeći komentar na sajtu izvesnih novina: “Ja ostajem kući sa svojom decom, jer moram da se pakujem. Dobila sam iseljeničku vizu za SAD. Odosmo ja, moja dva sina i muž”.
Iako zaista postoje i oni savetnici koji stvarno savetuju, za većinu se pouzdano zna da jedino umeju da slušaju. Pa ipak, umesto da im na vizitkartama piše klimoglavac, oni se ipak nazivaju savetnicima. Šta je sada to, upitaće se svemoćni poreski obveznik, ali odgovor neće dobiti sve dok se na sajtu http://dictionary.bnet.com ne susretne sa imenicom uptitling koja označava “promenu naziva posla iako njegov sadržaj i odgovornost ostaju isti”. Uptitling je, dakle lingvistička povišica, koja se daruje umesto one skuplje, finansijske. Evo kako to izgleda u praksi: “direktor za popunu skladištenog prostora”, “tehnički saradnik u sanitarnoj službi”, “delatnik na poboljšanju otičke iluminacije”, “voditelj verbalnih telekomunikacija”. Zadatak glasi: odgonetnite o kojim se zanimanjima radi! Naravno, rešenje zagonetke nalazi se na kraju teksta.
Pre neku nedelju Politika je prenela Betinu vest o novom pravilniku ponašanja na slovenačkoj televiziji po kome će se sankcionisati svi najveći grehovi na radnom mestu koji se mogu zamisliti uz prosečnu količinu (pod)alpske imaginacije, a to su: otići na radno mesto u farmericama i patikama, ne oprati zube, muvati se sa koleginicom, posetiti kolegu u njegovoj kancelariji, javiti se na telefon nakon dva zvona, ostaviti kancelariju nespremljenju. Pre nego što se lokalni ljubitelji deželije, pomame i zatrube kako su nas Slovenci opet pretekli, iskoristio bih priliku da ih upozorim da smo ovaj put već otišli korak dalje: gospodar jedne firme čije ime iz razumljivih razloga ne bih spomenuo, instalirao je u sve kancelarije (sem svoje, pretpostavljam) kamere da bi mogao pratiti rad zaposlenih. Dovoljno? Ne, za svaki slučaj uredio je da svaki e-mail koji pošalju prvo aterira na njegov kompjuter.
Trenutak u kome će se uz književne nagrade u biografijama pisaca pojavljivati i podaci o fondacijama koje su stipendijama podržavale njihov rad, već je došao. Pojava fondacije kao književne činjenice u biografiji pisca važan je trenutak u sociologiji književnosti. Ona označava tranziciju iz socijalističkog u kapitalistički način finasiranja tzv. visoke književnosti, odnosno one književnosti koja ekonomska sredstva potrebna za svoj opstanak ne obezbeđuje na tržištu, poput komercijalne književnosti. U doba socijalističke Jugoslavije visoka književnost je smatrana za veoma bitan činilac u oblikovanju javnog mnenja. Takav njen status posebno je naglašen u vremenu neposredno iza Drugog svetskog rata. To potvrđuje i činjenica da je Ćopićeva satira sugestivnog i simptomatičnog naslova – “Jeretička priča” - objavljena u Književnim novinama u avgustu 1950, doživela čast da bude napadnuta sa najvišeg nivoa: na nju se, u jednom govoru, obrušio i sam Josip Broz.1
Od skora, Kiš je ponovo atraktivna tema za polemičke časove i trenutke: Nebojša Vasović mu je posvetio knjigu Lažni car Šćepan Kiš, a Aleksandar Hemon tekst “Nacionalni kanoni i kulturna kopilad” (Danas, 19-20. 2. 2005.). Iako se nominalno bave isključivo Kišom, oba teksta implicitno postavljaju pitanje smisla nacionalne književne tradicije. Ima, naime, neke pervezne zabave u uporednom čitanju Vasovićeve knjige i Hemonovog teksta. Zajedno upakovani, oni liče na besprekorno izvedeni odbojkaški prvi tempo, pri čemu nije bitno ko je tehničar, a ko smečer, jer recepcijom vlada neodoljivi utisak da je udarena lopta što, odbijajući se od parketa, izlazi iz kadra kamere, upravo srpska književnost.
Opšte je mišljenje da oko književnosti kruži bauk sveopšte ravnodušnosti. To, međutim, nije tačno: knjigu danas okružuje mešavina rezervisanosti i podrugljivosti. Primera ima bezbroj: sedite u kupeu voza u koji ste malopre ušli i čitate knjigu. Kondukter prolazi pored vas i, kao i obično, ne traži kartu. U kupe onda ulaze dve devojke za koje pouzdano znate samo to da imaju manje od dvadeset, a više od deset godina. Snebivaju se. Jedna vam govori tiho, pokazujući na avetinjski prazna sedišta pored vas: “Ne bismo želeli da vam smetamo, pošto vidimo da učite, ali, da li je slobodno?” Razume se, knjiga gotovo džepnog formata ne liči baš na udžbenik, ali je dovoljna da deluje ozbiljno. Smatrate da subjektivne akcidentalije nisu dovolje za generalazicije? Pa dobro evo primera iz filmske umetnosti: Nikola, junak filma Mi nismo anđeli 2, panično uplašen za nevinosti petnaestogodišnje kćerkice nastoji da je približi nekim bezopasnim mladićima.